Пређи на главни садржај

 Kako su šape promenile moj put u tkanju


Kada sam počela da tkam bio je to rad sa najfinijim nitima pamuka, alpake, kašmira, svile, vune... detaljan i mekan. 

Onda, jednog dana,  dom smo počeli da delimo sa četvoronožnim prijateljima. Brzo smo shvatili da neke navike moramo da promenimo. Među njima bio je i klasičan tepih, šape i on ne idu ruku pod ruku.

Kod mame, jednog našeg prijatelja , videla sam najlepše krpare do tada, pune boja složenih sa mnogo ukusa. To je bilo  dovoljno da i sama krenem da ih tkam. Počela sam od onoga što sam imala u kući. Iznošena garderoba i stara pamučna krevetnina dobile  su novu svrhu.

Krpare su postale pečat mog tkanja. Nazvala sam ih vojvođanske krpare. Na stotine sam ih napravila i nikada dve iste. Ono što me je najviše očaralo je sloboda stvaranja i neponovljive boje.

Pa da zaključim - zašto baš  krpare ?


- lako održavanje - peru se u mašini na 60 stepeni, mogu da se suše u mašini za sušenje.

- dugovečnost - kažu da svaka strana krpare traje sto godina!

- uvek kao nove - čim se opeglaju izgledaju kao da su upravo skinute sa razboja

- čuvari prirode - koristeći reciklirani materijal čuvamo planetu i smanjujemo otpad








Dok sam tkala od alpake i kašmira, to je bila lepota koja se čuva , ona koju ne smeš da pokvasiš, koju pas ne sme da dotakne... Šape su me naučile da je prava lepota u slobodi! 





 





                                                                       







Коментари

Постави коментар

Популарни постови са овог блога

Dobro došli u moj kreativni kutak! Ja sam Sanja Nenadov a ovo je priča o mojoj ljubavi prema ručnom radu. Moj profesionalni put bio je vezan za stomatologiju. Tim pozivom sam se bavila do pre tri godine kada sam otišla u penziju. Ljubav prema ručnom radu je mnogo duža . Zavolela sam ga kao dete dok sam posmatrala baku kako štrika i hekla. Kada su naša deca odrasla i otišla na studije,  tišina u kući postala je prostor za moj  novi početak. Odlučila sam se na stvaranje nečeg toplog, jedinstvenog... Put ka tkanju je bio moj prvi početak. Počeo je ozbiljno i temeljno kod vrhunske profesorice Mirjane Marković . Ali pravi podsticaj mojoj strasti dao je naš sin kada mi je poklonio veliki razboj koji je i danas srce naše radionice.  Iako sam decenijama bila u svetu precizne stomatologije, kasnije i za razbojem,  pre sedam godina otkrila sam svet pačvorka , otkrila sam da se najbolje snalazim u hiljadama sitnih krpica koje čekaju da budu spojene. Danas, naša radionica " Lizi...
Постави коментар
Прикажи све

Zašto pišem ( čak i kada mislim da niko ne čita)

  Sedim za stolom, pišem pa brišem. Pa opet nanovo. Suprug pored mene čita knjigu, podiže obrvu i krajičkom oka, videvši da se "borim" sa olovkom i gumicom upita : "Šta pišeš toliko ?"  - Pišem priču o tkanju, napravila sam blog - odgovorih. A on onako, više za sebe : " A ko će to da čita?"  - Pa... ne znam. Ako niko drugi čitaću ja - i tu mi misli skrenuše sa priče o tkanju na te nevidljive čitaoce. Zaista , ko? Nisam ja pisac. Ne umem istkati književnu strukturu. Moje reči su obične, tek da opišu jednu rukotvorinu ili možda da premoste milje dok čekam poruku sina da je prvi deo leta završen... Sin se javio, reči su ostale na papiru, onako kako su nadošle.  A ova priča? Možda sutra više neće biti važna. Možda ću je podeliti sa nekim ko će je ipak pročitati a možda će ostati samo ovde na papiru, kao svedok jedne noći. Priče su bolje ako " odstoje".  I odstojale su. Prenosim grafit na ekran kompjutera, slovo po slovo... I za kraj, neka podign...
2 коментара
Прикажи све