Zašto pišem ( čak i kada mislim da niko ne čita)

 

Sedim za stolom, pišem pa brišem. Pa opet nanovo. Suprug pored mene čita knjigu, podiže obrvu i krajičkom oka, videvši da se "borim" sa olovkom i gumicom upita : "Šta pišeš toliko ?"  - Pišem priču o tkanju, napravila sam blog - odgovorih. A on onako, više za sebe : " A ko će to da čita?"  - Pa... ne znam. Ako niko drugi čitaću ja - i tu mi misli skrenuše sa priče o tkanju na te nevidljive čitaoce. Zaista , ko? Nisam ja pisac. Ne umem istkati književnu strukturu. Moje reči su obične, tek da opišu jednu rukotvorinu ili možda da premoste milje dok čekam poruku sina da je prvi deo leta završen...

Sin se javio, reči su ostale na papiru, onako kako su nadošle. 

A ova priča? Možda sutra više neće biti važna. Možda ću je podeliti sa nekim ko će je ipak pročitati a možda će ostati samo ovde na papiru, kao svedok jedne noći. Priče su bolje ako " odstoje". 

I odstojale su. Prenosim grafit na ekran kompjutera, slovo po slovo...

I za kraj, neka podigne ruku ko je pročitao ovu priču! Biće to šah-mat onoj podignutoj obrvi ( moraće da je spusti) 😊